субота, 12. јануар 2013.

MANASTIR BLAGOVEŠTENJE


MANASTIR BLAGOVEŠTENJE

Manastir Blagoveštenje nalazi se na jednoj tesnoj zaravni zapadno, odmah iznad Ovčar Banje i hidrocentrale, a južno dole ispod manastira huči Zapadna Morava. Iznad manastira sa gornje strane uzdižu se postepeno i malo usko prema vrhu Kablara Ilinjsko brdo, a iznad njega Mečkovo brdo. To je mesto ovog divnog ovčarsko-kablarskog manastira, za koji Vuk Karadžić kaže, kad je u njega dolazio 1820. godine, da mu se od svih tih manastira najviše sviđa crkva blagoveštenjska i jovanjska. (1)
Kada je manastir Blagoveštenje podignut i ko je njegov prvi osnivač i ktitor, nije poznato. Po mišljenju Mihaila Valtrovića, samo su od tih manastira "Blagoveštenje i Vavedenje još zadržali svoj prvobitni osnov, i podizati su nanovo". Tako bi podizanje blagoveštenjske crkve 1602. godine, "u teška i nužna vremena", a možda i bez kubeta, moglo da znači da je tad u stvari samo crkva obnovljena na starim temeljima. (2) Saglašavajući se sa ovakvom tezom, isto mišljenje imaju Vladimir Petković, Svetozar Dušanić i drugi, dodajući još da bi, po izvesnim arhitetonskim elemantima, blagoveštenjska crkva u Ovčaru mogla biti sagrađena u vreme procvata takozvane "raške škole", to jest u XII i XIII veku. Takve podatke ima i manastrski letopis, koji je, istina, iz novijeg doba. (3) Vuk Karadžić je u manastiru saznao da je oltarska apsida napukla, odvojila se od crkve i pala, povredivši ispred sebe zgradu. To isto moglo se desiti toj apsidi kada su 1946. godine mine u tunelu ispod manastira počele potresati crkvu. I tada je blagoveštenjska , oltarska apsida napukla i prilično se odvojila od zidova crkve. Na sreću, intervenisao je Zavod za zaštitu iz Beograda i Muzej iz Čačka, te do većeg oštećenja nije došlo.
Crkva s kubetom podignuta je u vidu upisanog krsta, što je odlika vizantijskog stila i "Raške škole". U natpisu iznad ulaznih vrata, spolja u tremu crkve, stoji tekst u vezi sa zidanjem crkve, koji glasi: "Izvoljenijem Oca i pospješenijem Sina i svršenijem Svetago Duha sazda se sij sveti i božestveni hram Blagoveštenije Presvjatije Vladičice naše Bogorodice i Prisnodjeve Marije u vremena teška i nužna trudom i userdijem igumana kir Nikodima s bratijami i svrši se v leto 7110=1602. godine. (4)
Drugi zapis govori da je crkva živopisana 1632. godine. On se nalazi u hramu na prvom pilastru severnog zida i glasi: "Izvoljenijem Oca i pospješenijem Sina i Svetago Duha, popisa se sij sveti i boženstveni hram Blagoveščenija presvatije Vladičice naše Bogorodice i Prisnodjeve Marije trudom i userdijem igumana Kir-Mihaila i daskala Kirijaka s bratijami i s ktitori svetago hrama sego. Bog da ih prosti. I poče se pisati meseca maja 9 dana, a svrši se meseca junija 27, v leto 7143, a ot Roždestva Hristova 1632…" (5) u vreme pećkog patrijarha Pajsija i mitropolita vjenč(ačkog) kir-Serafima.
Neki naši stručnjaci, kao Đurđe Bošković i drugi, misle da je spoljni trem postao još u XVIII veku kad i crkva, tumačeći u tom pogledu i zapis sa istog trema u kojem se kaže da ga "popisaše i otkupiše zlatar Belan i terzija Obrad iz mesta Užica", da to pokazuje samo kolika je zainteresiranost naših obogaćenih zanatlija za održavanje manastira u vreme turskog ropstva. Zato smatraju da je, valjda prema onom zapisu sa dve pogrešne godine, trem živopisan 1632, a unutrašnjost hrama 1635. godine. (6)
Najstariji podatak posle zidanja ovog manastira je na nadgrobnoj ploči smederevskog mitropolita Sofronija, koja se nalazi pri ulazu iz trema u crkvu s desne, strane, ispod freske kneza Lazara i svetog kralja Stevana Dečanskog. Mitropolit je umro 20. novembra 1616. godine, a grobnicu mu je podigao njegov naslednik mitropolit smederevski Silvestar 1619. godine. Grobnica je umetnički ukrašena, pa je i zbog toga vredna, jer su ornamenti iz prve polovine 17. veka. Nije jasno otkud to da je smederevski mitropolit tu umro i zašto mu je njegov naslednik tu baš grobnicu podigao, pa se pretpostavlja da je u to vreme administrirao Užičkom eparhijom ili je došao u Ovčar Banju radi lečenja, pa tu i umro.
ŽIVOPISANJE I OBNAVLJANJE MANASTIRA
Prema do sada rečenome, vidi se da je crkva sva živopisana od 1632, eventualno, do 1635. godine. Blagoveštenjske freske spadaju među najlepše u prvoj polovini XVII veka, pogotovo one spolja, na zapadnoj fasadi što su pod tremom, gdje je Strašni sud prikazan na celoj površini. Zahvaljujući tremu, koji još i Vuk spominje da je postojao, one su se mogle tu očuvati. U unutrašnjosti hrama u pripratnom delu u prvoj zoni prikazane su uglavnom figure srpskih svetaca: Simeon Mirotočivi, Sveti Sava, sveti kralj Stevan Dečanski, knez Lazar i drugi. Iznad njih u drugoj zoni prikazana su u medaljonima poprsja mnogih svetaca. U gornjoj zoni prikazane su scene iz života Gospodina Isusa Hrista i Presvete Bogorodice. U pandantaifima su naslikani jevanđelisti, u tamburu kubeta su proroci, a u kaloti kupolnog svoda je Hristos Pantokrator (Svedržitelj) i "Nebeska liturgija". Velika je šteta što su mnoge freske oštećene od raznih potresa, zemljotresa, turskog zuluma, pomeranja tla eksplozivom i minama prilikom probijanja dva tunela, pa mnoge od njih nisu više dovoljno jasne. Ali su, ipak, još najbolje od svih drugih ovčarskih manastira očuvane i, sa nikoljskim freskama, imaju najveću vrednost svog vremena. Što se tiče živopisa blagoveštenjskih fresaka, najverovatnije da ih je radio poznati zograf jeromonah Mitrofan, iako su u Nikolju radili freske i drugi zografi.
Često pokrivanje i prepokrivanje blagoveštenjske crkve pokazuje koliko je tom manastiru, kao i mnogim drugima, trebalo trpljenja i čvrstine da izdrže nasilje turskog ropstva, mnoštvo eksplozija pri postavljanju železnice i hidrocentrale, kao i nemačko bombardovanje za vreme rata. A onda i, prilikom odstupanja okupatora miniranje i rušenje mostova i propusta u Ovčarsko-kablarskoj klisuri, gde su od silne eksplozije mnogi manastirski zidovi i prozori na crkvama u manastirskim zgradama popucali uz veliko opadanje maltera i fresaka, od Jovanja do Blagoveštenja. Onda, razume se da nije bilo lako ni tim našim divnim svecima na freskama.
Tako vidimo da su na manastiru Blagoveštenju bile neophodne velike i male popravke i prepokrivanje šindrom ili klisom još od XVII veka, od 1644. godine. Takođe je manastir prepokrivan i 1809. godine. Kada je Joakim Vujić dolazio u Blagoveštenje 1826. godine zatekao ga je popaljenog. Ne zna se da li je odmah bio obnavljan. Tako, kada je F. Kanic posetio manastir 1866. ili 1867., imao je u njemu gostoprimstvo i lepo se osećao, jer je u njemu video gostoljubivog igumana Danila i još tri sabrata. To je, ustvari, jedna porodica iz Hercegovine: deda, otac i dva unuka, svi monasi. Crkva je i tada imala drveni trem i bila pokrivena klisom. Ali, već 1895. godine crkva je oronula toliko da se u njoj nije moglo služiti. Temeljnije popravljenu vidimo je tek 1906. godine. Međutim, već 1908, do 1913, crkva je zapustela. Kad je proradila, ne znamo, ali za vreme starešine arhimandrita Mitrofana Ivančevića, oko 1932. godine, ponovo je pokrivana i obnavljana, možda oko 1932. godine, ponovo je pokrivana i obnavljana, možda zbog posledica u probijanju železničkog tunela minama.
Zatim, crkva je mnogo oštećena i 1946. do 1947. godine kad su bili u jeku radovi u Banji na probijanju tunela za hidrocentralu, o čemu je već bilo reči. Najzad, 1967. godine, čačanski Muzej za zaštitu, sa svojim stručnim kadrom, preuzeo je sanaciju ispucalih crkvenih zidova. (7)
U blagoveštenjskom tremu, gde je kompozicija o Strašnom sudu, ostavio je zapis o svojoj poseti mitropolit ariljski i zvornički Stefan, u vreme sobe Srba pod Arsenijem Jovanovićem-Šakabentom 1737. U tom zapisu on izražava "ne malu tugu i ozlobljenost od bezbožnih Agarjana" - Turaka.
IKONE
Od blagoveštenjskih ikona koje su još sačuvane najveću vrednost ima Presveta Bogorodica sa Hristom iz 1602. godine, (8) sa sledećim zapisom na donjoj, desnoj strani:"Sije svete časne ikone pisaše trudom i userdijem duhovnika kir Nikifora, jeromonaha s bratijama. Bog da ih prosti vo veki, amin v leto 7110, grešni Mitrofan zograf". Iz ovog zapisa vidi se da su i ikone rađene u isto vreme kad i freske. Vidi se i to da je u to vreme bio u Blagoveštenju duhovnik kir Nikifor, po čemu bi moglo da bude da je on baš taj potpisani iznad crkvenih vrata iguman kir Nikifor, a ne Nikodin ili Nikola.
Osim Bogorodice Odigitrije iz 1602. od zografa Mitrofana postoje i druge, isto tako vredne, ikone, kao "Krštenje Hristovo", "Raspeće Hristovo", "Vaznesenje Gopsodnje", "Vaskrsenje Lazarevo", "Sretenje" "Gostoljublje Avramovo", to jest Sveta Trojica u vidu tri anđela, i mnoge druge. Takođe, postoje i dve prestone ikone "Deisis sa Apostolima" i "Bogorodica sa malim Hristom, anđelima i prorocima" iz 1635. godine, koje se nalaze na ikonostasu manastira sveta Trojice u Ovčaru, a koje je priložio Blagoveštenju prezviter Radivoj iz Gostilja. (9) O prestonim ikonama biće još reči kad se bude govorilo o ikonostasu.
IKONOSTAS
Blagoveštenje je najzad 1944. godine dobilo i svoj ikonostas posle 94 godine. Stari blagoveštenjski ikonostas iz XVII veka bio je jedan od najlepših u Srbiji, ne samo u Ovčaru. Ali kada ga je 1902. godine, pronašao znameniti ruski naučnik P. Pokriškin u Blagoveštenju demontiranog i isključenog iz upotrebe, nastojao je svim silama da ga spase. Kako je Blagoveštenje zapustelo od 1908. do 1913. godine, to je i veća opasnost bila za ikonostas. Zato je P. Pokriškin nekako angažovao Vladimira R. Petkovića, tadašnjeg kustosa u beogradskom Narodnom muzeju, te dođe u Blagoveštenje i prenese glavne delove ikonostasa u Beograd, u Muzej, , gde je radio 1908. godine. Pošto se ikonostas nije mogao odmah ni konzervirati ni rrestaurirati, morao je da čeka.
Posle kratkog vremena dolazi Balkanski rat, a onda, Prvi svetski rat. Zatim, kratka pauza mira, pa Drugi svetski rat. Ikonostas za sve to vreme nije mogao biti obnovljen. Tako je on seljakan s mesta na mesto, pa čak delimično i zaziđavan, dok nije u toj svojoj golgoti seljakanja u ratu i miru počeo da strada i nestaje; dveri su mu izgorele u požaru Drugog svetskog rata. Drugi delovi, gde su bili zazidani, poplavljeni su vodom zbog slabih vodovodnih cevi ili su nestajali. Tako je malo ostalo od originalnog ikonostasa, valjda samo krst, ali zahvaljujući ostacima u blagoveštenju i Svetoj Trojici, imala se prema čemu izvršiti rekonstrukcija ikonostasa. Blagodareći tome što je zauzimanjem P. Pokriškina i Muzeja brižljivo fotokopirana i celina i detalji ikonostasa, postojali su elementi za rekonstrukciju. Neki detalji koji su bili sporni rešeni su svesrdnim zauzimanjem u proučavanju Svetlane Pejić, Blagote Pešić i Dušanke Ranković-Vučićević, kustosa Narodnog muzeja u Čačku, koji su se, uz pomoć ostalih, posvetili tom poslu, te Blagoveštenje najzad dobije rekonstruisan svoj ikonostas1994. godine. Dakle, posle više od 90 godina čekanja. Originalni delovi ikonostasa zadržani su u fondu Narodnog muzeja u Beogradu. (10)
Kada je blagoveštenjska crkva sagrađena, 1602. godine, još dok je zograf Mitrofan nije živopisao (1632), urađene su za ikonostas prestone ikone, o čemu svedoči napred pomenuti zapis zografa Mitrofana na ikoni Presvete Bogorodice, Odigitrije. Prema tome, možda je u isto vreme rađen i rezbaren ikonostas, imajući u vidu razmeru i raspored ikona. Ili je ikonostas nešto kasnije rađen kad su ikone već bile gotove i kad je crkva 1632. godine bila živopisana. Sada rekonstruisani ikonostas u Blagoveštenju veoma lepo i impozantno deluje. Pozlaćen je i sav se presijava, da se ne može iskazati, već treba doći i videti. Ikonostas i krst na njemu sličan je ikonostasima XVI i XVII veka u Dečanima, Morači, Pivi, Gračanici o još nekim. Nedostaju mu još južne dveri, kako se to lepo vidi u projektu rekonstrukcije ikonstasa od Milorada Medića, (11) i da se poređaju odgovarajuće ikone u tri zone kako je u originalnom ikonostasu i predviđeno. Taj posao, kako se čuje, već je u planu nadležnih i odgovornih muzejskih i zavodskih stručnjaka. (12)
Od umetnika iz prve polovine XVII veka u ovčarsko-kablarskim manastirima i šire izdvaja se svojim radom zograf Mitrofan. S obzirom na krizno vreme turskog ropstva, kad se nisu mogle lako naći potrebne boje i drugi odgovarajući materijali za slikanje ikona i fresaka, on se, ipak, snalazio i pokazao svoje visoke kvalitete i veliku ljubav prema svom poslu u slikanju ikona i fresaka. Postoji mišljenje da je živopis u manastirima: Blagoveštenju (1602-1632), Nikolju (1637), Svetoj Trojici (1635) i Ježevici (1646), koja je u to vreme bila manastir, delo ovog vrednog monaha i velikog umetnika, kao što su njegovo delo i mnoge ikone.
Što se tiče lepih i umetnički kvalitetnih ikona po manastirima Ovčara i Kablara iz nešto mlađeg doba koje pripadaju XVIII veku, ne smemo zaboraviti ni Simeona i Aleksija Lazovića iz Bijelog Polja.
RUKOPISNE KNJIGE U MANASTIRU BLAGOVEŠTENJU
Iz narodnog predanja saznaje se da je u ovčarsko-kablarskim manastirima živeo veći broj monaha, pogotovo u Nikolju i Jovanju, a verovatno i u Blagoveštenju. Dolazili su ovamo zato što su to bila tiha i mirna planinska mesta, pogodna za monaški život. Ali izgleda da su pored tu već nastanjenih monaha dolazili i drugi monasi, iz drugih većih manastira i bratstava da se u to vreme turskog ropstva sklone. Time se, možda, objašnjava tako veliki broj monaha u tim malim, siromašnim i sa basputnim prilazima manastirima. Zato je bilo sasvim moguće, i i sasvim prirodno, da se u takvim monaškim zajednicama ovih manastira pojave prepisivačke škole, kao što su bile i u drugim manastirima po Srbiji.
U Nikolju i Jovanju kao i Sretenju može se videti da i do danas ima po nekoliko crkvenih , rukopisnih knjiga. Tako ih isto ima i u Blagoveštenju . "Najstarija rukopisana knjiga iz ovčarskih manastira jeste, koliko je danas poznato, Blagoveštensko jevanđelje, koje se i danas nalazi u Bečkoj biblioteci. Potiče iz 1372. godine". (13) Po Jacimirovom navodu, ono ima ovakav zapis: "Godine 1372. voljom Oca i revnošću Sina, blagoslovom i pomoću Prečiste Vladičice naše Bogorodice Marije i svetih nebeskih sila bestelesnih, časnog i slavnog proroka, Preteče i Krstitelja…"Dalji tekst zapisa na sledećem listu je oštećen. Na osnovu ovog fragmenta ne bi se moglo sa sigurnošću tvrditi da je jevanđelje pisano u Blagoveštenju, iako to izgleda sasvim verovatno. Ali na osnovu druga dva zapisa, sa sigurnošću se može zaključiti da je ovo jevanđelje pripadalo manastiru Blagoveštenju. Drugi zapis govori o povezivanju i restauraciji rukopisa izvršenoj godine 1799, a treći, koji potiče iz XVIII, glasi: "Neka se zna kako je pisao Isaija iz manastira Blagoveštenja blizu reke Morave pod Kablarom…"Po Jacimirskom opisu ornamenti ovog rukopisnog jevanđelja su "prekrasne izrade".(14)
Iz drugih zapisa vidimo da je u XVI i XVII veku u Blagoveštenju prepisano nekoliko knjiga. Po pričanju monaha iz manastira Blagoveštenja, Vuk Karadžić je zapisao predanje da je u manastiru Ilinju, blagoveštenjskom metohu, postojala pored crkve i kula od koje su samo ostale zidine, u kojoj su prepisivane knjige. Crkvicu Ilinjsku obnovio je vladika Nikolaj 1939. godine, a o kuli se tačno još ništa ne zna, iako postoje u zemlji nekakvi temelji.
Rukopisne knjige u Blagoveštenju o kojima se zna, jesu:
1. Molitvenik, napisao ga u Blagoveštenju neki monah Kirijak 1623. godine.
2. Dela apostolska, takođe su napisana u Blagoveštenju, pri igumanu Mihailu 1644. godine, nađena su u (starom) Preobraženju.
3.Triod, napisao 1559. godine jeromonah Nikifor, verovatno "duhovnik blagoveštenjski", iako se u zapisu ne kaže gde je pisan. Lj. Stojanović kaže: "Pisa s v leto 7067"-5508=1559.; Dragomir S. Popović veli da je pisan 1539. godine. (15)
5 . PRAVILO SLUŽBE pisala su i iluminirala (ukrašavala) ornamentima 1681. godine dva monaha u Blagoveštenju. Oni su tu o sebi ostavili ovakav zapis: "Ovo pravilo je izvoleo pisati ja grešni monah Simeon s ljubavlju prema Presvetoj Bogorodici i svetome Hristu, ugađajući mu, i Atanasiju i Kirilu…" Drugi je zapisao:" I ovo crtah ja mnogogrešni Sofronije od manastira Blagoveštenja koji je na reci Moravi". Tako se vidi da su dva monaha radila na jednoj knjizi.
Joakim Vujić, kada je 1826. godine bio u Blagoveštenju, pominje druge četiri knjige koje je zapisao. Na njima nije bilo nikakvog zapisa, pa se ne zna ko ih je, kada i gde napisao. Te su knjige:
  1. Jevanđelje "sa zlatnim načalnim pismenim".
  2. Minej za maj.
  3. Pamjatnik serbskih careva, vožda i despota. Po Vujićevom mišljenju, to je verovatno rodoslov ili neki letopis.
  4. Beseda Svjatago (Jefrema) Sirina.
Prota Milivoje Maričić i Svetozar Dušanić pominju osam rukopisanih knjiga koje se čuvaju u Blagoveštenju, pretežno iz XVI veka, to su:
  1. Apostol.
  2. Minej za maj.
  3. Minej za maj.
  4. Minej za jun.
  5. Minej za septembar.
  6. Besede Svetog Jefrema Sirina.
  7. Otečnik
  8. Katastig (manastirski tefter).
Od tadašnjih starih srpskih knjiga čuvaju se:
  1. Beogradsko četverojevanđelje, kao najstarija štampana srpska knjiga koja se čuva u Blagoveštenju. Štampao ga je 1552. godine, Dubrovčanin Trojan Gundulić.
  2. Jevanđelje iz štamparije u Mrkšinoj crkvi kod Kosjerića, štampao ga je 1562. godine štampar jeromonah Mardarije.
  3. Trebnik, Mletačke štamparije, Jeronima Zagurovića iz 1570. godine. (16)

STARINE I ZAPISI
Osim starih srpskih ikona rukopisanih srbulja i štampanih knjiga, u Blagoveštenju se čuvaju i drugi crkveni i sakralni predmeti i zapisi.
Nekoliko grčkih antiminsa, verovatno od jerusalimskih patrijarha, i srpski antimins iz 1808.godine, koji je nabavio Isaija Đaković , "vrhovni mitropolit svih Srba" pod austrijskom vlašću, a osvetio ga 1709." smerni raški mitropolit Arsenije Jovanović.
Episkopski tron iz XVII veka.
Dva mermerna postolja za čirake (svećnjake), izrezbarena u mermeru, iz XVII veka.
Dva mesingana svećnjaka iz 1866. godine.
Mermerna rozeta na sredini crkve iz XVII veka.
Nalonj za čitanje jevanđelja sa tokarenim ukrasima iz XVII veka.
Sveti presto u oltaru iz XVII veka. (17)
U Mineju za jun zabeleženo je: "Bratije, pisa se sija knjiga v nužde i smrti". Drugi zapis u istom mineju govori o prodaji blagoveštenjskih 12 mineja 1800. godine.
U knjizi Otečniku zapisao je blagoveštenjski iguman Danilo da "1817 godine bist astaluk (boleština) velik dve godine".
U manastirskom katastigu (Tefteru), vođenom od 1802. do 1876. godine, sadrže se ne samo beleške o raznim prilozima i rashodima u manastiru Blagoveštenju, već Katastig iznosi i podatke o monasima u manastiru; daje razne istorijske podatke, kao pomenik umrlih monaha, koji su bili u blagoveštenjskom bratstvu. U tom tefteru zapisano je i to da "Kara Georgije 1805. godine na sam Petrovdan uze Karanovac (Kraljevo), i uze Užice u subotu, i uze se Užice za šest sati. Izgore Užice 1805. leta. Godine 1809. pri deržavi gospodara Kara Đorđija manastir bi pokriven".
Drugi zapis u istoj knjizi o prvim danima vladanja Miloša Obenovića kazuje da je zavladala glad. "Pervo začelo vladanja gospodara knjaza Miloša Obrenovića 1815. goda, aprila meseca 20, vo to vremje velika glad…znaj srpski rode"… U jednom zapisu blagoveštenjskog Teftera veli se da se Morava zaledila 1858. godine, tako da se preko leda moglo prelaziti". Te zime bist propast nad mladežom stoke". (18)
U crkvenoj knjizi manastira Rače, koja se nalazila u Preobraženju pod Kablarom, zabeležio je blagoveštenjski crnorizac ovako:"Po padeniju Serbije iza Karađorđa tri godine, a to leto zapustje manastir Rača 1813. godine, meseca oktobra, 21 den. Hadži Melentije uteče u Srem. A jeromonasi Mojsej i Teodosije ostadoše u Serbiji, i mnogu bjedu nesnosnu podniješe od prokletih Turaka i bezbožnih nekijeh Srbijanaca. A (jeromonaha) Isaiju i jerođakona Ignjatija posekoše Turci u Rači u crkvi 1813. oktobra 21. den. Znaj, znaj srpski rode". Prepisao jeromonah manastira Blagoveštenja ispod gore Kablara 1872. godine (Minej za mesec avgust).
Zapis iz rukopisne knjige svetog Jefrema Sirina, br. 752, donosimo zbog mnogih imena ovčarskih igumana, mitropolita u Srbiji i nekoliko episkopa. Tako , povodom svog rukopoloženja ovaj crnorizac piše: "Jeromonah manastira Blagoveštenja Mihail Aksentijević, isti rodom iz sela Dučalovića, okružja čačanskog sreza dragačevskog , postrižen bist vo monašeski čin svjščenojejstvom gospodina nastojatelja Smuila Popovića 1855. godine na dan zovom Vidovdan 15. junija, a za dijakona bist postavljen 15 avgusta iste godine svjaščenodjejstvom užičkog episkopa gospodina Joakinija Neškovića u manastiru Sveta Trojica. A vo prezvitera rukopoložen istim episkopom u crkvi karanovačkoj na dan Cvetonosija Gospodnja, 8. aprila 1856. godine pri vladeniji kneza srbskog gospodina Milana Obrenovića, pri nasledniku jego knjazu Mihailu Miloševiću - Obrenoviću, pri mitropolitu srpskom gospodinu Mikailu, pri episkopu timočkom gospodinu Gerasimu, pri episkopu šabačkom gospodinu Gavrilu, pri igumanu manstirah Nikolje gospodinu Meletiju, pri nastojatelju manastira Jovanja gospodinu Filimonu; Manastir Preobraženje tada bist pusto, pri nastojatelju protosinđelu manastira Sretenja gospodinu Benediktu, pri nastojatelju manastira Trojice gospodinu Meletiju, pri nastojatelju manastira Vavedenja gospodinu Isaiji." (19)
"Znano budi da se predstavio knez Miloš Obrenović 14 septembra 1860. godine, na preveliku žalost srpskom narodu". (20)
Zapis o poplavi: "U Ovčar Banji je, posle trojičke poplave, prvi put 1896. godine, gotovo vulkanskom snagom, proradilo zbog kiše klizište. Zemlja je grunula u Moravu i napravila branu visine osamdeset metara. Stvorilo se ogramno jezero, koje je poplavilo i Užičku Požegu. A kada je brana popustila, voda je potopila sav kraj na suprotnoj strani pored Morave i sva naselja, među kojima i Čačak. silne vode od tog jezera prodrle su i u dvorove Jovana Obrenovića, pa je otuda nastala i poznata pesma:"Kiša pade, kiša pade te Morava dođe, i poplavi Jovanove dvore…" (21) U vezi s tom poplavom Dragutin Adžemović, paroh trojički u Ddučalovićima, na slovenskoj Bibliji ostavio je ovakav zapis: "1896. 27. i 28. oktobra izli se reka Morava i potopi okolna sela i baščine, odnese hranu, narod, stoku i građevine. Odnese na Banji ćupriju, vodenicu s valjaricom i sve kvartire iz Banje. Ovim povodnjem propali su Sretenje i Blagoveštenje". (22)
MANASTIRSKO IMANJE
Ne zna se tačno koliko je manastir Blagoveštenje imao zemljišta u srednjem veku. Kada je Joakim Vujić posetio Blagoveštenje 1826. godine, saznao je da "ovaj manastir derži i grunt (obradljivo zemljište) za koji Turčinu spahiji plaća na godinu po 12 gorša, i ot svakog ploda daje desetak". (23)
Feliks Kanic, kad je šezdesetih godina XIX veka proputovao kroz ovčarske manastire, posetio je i Blagoveštenje. On se više interesovao o imovnom stanju manastira od J. Vujića i podrobnije izveštava da se manastir Blagoveštenje izdržavao "iz prinosa sa svojih 26 hektara livada i pašnjaka, 4 hektara voćnjaka i vinograda, dva hektara šume, i od stoke čija se (ukupno) vrednost ceni na 5000. (tadašnjih) dinara. Manasstir pokriva svoje izdatke od 2300. dinara godišnje". Međutim, u to vreme Blagoveštenje je bilo zatvoreno, kao i Preobraženje, a sela koja su mu pripadala upućena su na crkvu u Dobrinji. Svakako da su Turci nametnuli velike globe i dažbine koje ovaj manastir nije mogao da plaća, pa je zatvoren, a kaluđeri se razišli u druge manastire. (24)
Imovno stanje ovčarskih kao i svih drugih manastira između Prvog i Drugog svetskog rata bilo je u povoljnijim prilikama nego posle Drugog svetskog rata. Tako je Blagoveštenje pre Drugog svetskog rata pa sve do 1946. godine imalo ukupno 216 hektara (25) obradive zemlje i šume. Osim toga, gotovo sav banjski plac sa zgradama i mineralnom vodom pripadao je manastiru Blagoveštenju. Na taj način, ovaj manastir imao je u Ovčar Banji pet svojih zgrada i sve bazene za kupanje. Samo je jedna zgrada bila sa spratom, u kojoj je stanovao brat arhimandrita Mitrofana Velimir Ivančević sa porodicom, a ostale su bile prizemne. Kao banjske "vile" svaka je imala svoje ime. Jedna od tih pet zgrada zvala se vila "Sirotica". To je jedna obična, druga četverougaona zgrada sa hodnikom, s većim brojem soba i s prozorima koji imaju sitna okna, pa ju je bilo lako poznati. Još postoji. Napravljena je zauzimanjem vladike Nikolaja i Uprave manastira Blagoveštenja za sirotinju, da se u njoj može imati lečenje i smeštaj besplatno.
Posle Drugog svetskog rata, kada je agrarnom reformom nova komunistička vlast oduzela imanje manastirima, oduzeta je Blagoveštenju i Banja sa gotovo celim placem. A kad se počela 1946. graditi u Banji hidrocentrala, izgrađen je i urbanistički plan za Banju, po kojem su sve stare zgrade porušene, kao i bazeni za mineralnu vodu, pa je u pitanju bila i vila "Sirotica". Ostala je samo vila "Blagoveštenje" bez spora. Sav je banjski plac invelisan. Kroz sredinu Banje prokopan je kanal za moravsku vodu i tunel za hidrocentrale. Stari bazeni ispod železničke pruge i bivše pošte sa mineralnom vodom za lečenje zatrpani su, a novi su pomoću bušilica blizu Morave pronađeni i napravljeni. Napravljeno je i nekoliko stambenih i poslovnih zgrada.
U prošlom veku imali su svoje bazene sa toplom banjskom vodom za lečenje i Sveta Trojica i Sretenje. Oni su bili sa suprotne, desne strane Morave, ali ih je nadošla voda, pogotovo u poplavi 1886. zatrpala. Tako, usled gradnje hidrocentrale, Blagoveštenje je ostalo bez svoga minimalnog placa i vila u Banji, oko čega se godinama sudski sporilo. Današnji blagoveštenjski starešina otac Georgije Dobrosavljević i u tom pogledu imao je dosta uspeha.
O MANASTIRSKIM KONACIMA I BUNARU
Da progovorimo još i o manastirskim konacima o kojima smo već počeli govoriti. Pre svega, u manastirskoj porti pokraj lađe crkve, sa severne strane, nalazi se stari bunar, koji verovatno potiče još iz XVII veka. F. Kanic ga je video u svoje vreme i prikazao na skici sa manastirom. Ozidan je jedan metar iznad zemlje, zatim, ograđen letvama pa pokriven. Do posle Drugog svetskog rata iz njega se koristila voda za piće i druge potrebe, sve dok nije doveden vodovod u manastir.
Znalo se da su oko crkve u XVII veku postojali konaci, koji se pominju još 1644. godine, ali oni nisu sačuvani. Najstariji sadašnji konak je iz 1869. godine, koji je pre oko 20 godina bio u upotrebi. Međutim, on je toliko oronuo i propao da se morao iz osnova preziđavati. Zato je sadašnji starešina manastira Blagoveštenja iguman Georgije, u saradnji sa muzejskim i zavodskim stručnjacima, porušio sprat tog starog konaka, postavio betonsku ploču iznad podruma i ozidao konak sa novim odgovarajućim prostorijama. Druga dva konaka sa jugoistočne i istočne strane podigao je blagoveštenjski starešina arhimandrit Mitrofan. Prvi je podigao 1928. a drugi 1932. godine. I oni su za vreme igumana Georgija obnovljeni i dovedeni u red, premda zavodski stručni kadar smatra da ti konaci ne odgovaraju stilu manastira Blagoveštenja. No, i pored svega toga, razboriti starešina otac Georgije, imajući u vidu opstanak tog siromašnog manastira, kome nije ostavljen ni onaj minimum imanja koji je predviđen agrarnom reformom, odlučio je, da bi imao gde smestiti bratstvo i banjske goste, da uz veliku štednju i pomoć naroda podigne još jedan veoma lep, na dva sprata, s terasama (čardacima), manastirski konak. Podigao ga je u produžetku starog konaka, koji je pre ovog prezidao i obnovio oko 1975. godine.
Hajduci i iguman Isaija Katanić
Stari konak, koji je obnovio otac Georgije, podigao je starešina blagoveštenjski iguman Isaija Katanić 1869, pa je, izgleda, taj konak prvi put obnovljen 1881. godine. Tako je ovaj stari konak za vreme igumana Georgija Dobrosavljevića doživeo svoju treću, generalnu obnovu. Ali mi ovde osećamo dužnost da o tom znamenitom blagoveštenjskom starešini nešto više kažemo.
Isaija Katanić je divan čovek i srpski monah. Rođen je u Bresnici, u Katanićima, nedaleko od Čačka. Vidimo ga kao mladog kaluđera u manastiru Vujnu kod Gornjeg Milanovca. Tamo je proveo više godina. Iz divne monografije manastira Vujna može se videti, u spisku manastirskog bratstva, da je "jeromonah Isaija Katanić" živeo u Vujnu od 1841. godine pa do kraja 1859. Dakle, skoro čitavih 20 godina. Potom je premešten u manastir Blagoveštenje pod Kablarom. (26) Svakako da je tamo upućen kao veoma sposoban, da pomogne i obnovi manastir, što je on i učinio. Međutim, ljudi koji stvaraju i imaju, po nekom zakonu moraju i da stradaju. Zloba i zavist ljudska ne podnosi ih. Prvo budu ogovarani, a onda i napadani. U to Isaijino vreme bilo je u Ovčaru i okolini puno hajdučije i zlih ljudi, pa su zlostavljani, pljačkani i ubijani mnogi domaćini, kao i starešine manastira. U to vreme u Vujnu je već bio ubijen noću od zlikovaca u manastirskoj kući u vinogradu na Poljani jeromonah Sava.
U Ovčaru su, takođe, hajduci iz obližnjih sela hvatali neke kaluđere, zlostavljali ih, pljačkali i ubijali. Napadali su više puta i igumana Isaiju Katanića, no, on se nekako spasavao. Onda su ga ponovo opljačkali i najzad ubili. O tom njegovom stradanju episkop žički Sava Dečanac u svom godišnjem izveštaju Svetom Arhijerejskom Saboru (1892-1896) ovako kaže:" Ovi se (ovčarski) manastiri dosta i od nekih suseda napadaju i, na žalost znamo da su ovde, u ovim ovčarsko-kablarskim manastirima, do sada poginula četiri kaluđera. Pre pet godina poginuo je u Blagoveštenjskom manastiru čestiti, čuveni i dugogodišnji arhimandrit Isaija Katanić, koji je bio najverniji sveštenoslužilac, najodaniji narodnoj stvari, najsavesniji manastirski radnik i odličan ekonom, čija zdanja i danas ukrašavaju svetu obitelj, s kojim se imanjem, koje je on negovao, i danas pomaže manastir; čijim se materijalnim sredstvima, koja je on posle sebe ostavio, i danas opravlja i podiže hram Božji, koji je posle njega prepukao. Taj su takav zločin učinili, gramzeći za novcem, njegova duhovna deca (Srbi), toliko ga puta isprebijali i oduzimali mu imovinu. Na posletku su mu oduzeli sve što je god kod sebe imao, pa ga njazad i života lišili..." (27) O tom događaju i danas stari ljudi iz okoline znaju da pričaju. Ugledni domaćini iz Vrničana čika Obrad Odžić, pričajući o tome, posle Drugog svetskog rata govoraše, kao što je već rečeno, da su igumana blagoveštenjskog Isaiju Katanića hajduci više puta ganjali i ubijali zbog novca. Iguman se, veli čika Obrad, čuvao i radio svoj posao, a imao je dosta prijatelja koji su ga štitili. Saznavši kad u manastiru ima novaca, verovatno pred kraj banjske sezone, okolni hajduci, ne mogući lako doći do starešine manastira, uhvate njegovog kuma iz jedne ugledne familije u okolini, koju su zvali Jovanovići, a imala je izgleda i nadimak "Munjići", i primoraju ga da im ga on izda. Tako dođu u manastir Blagoveštenje noću i stanu kucati na vrata konaka. Iguman Isaija javi se i zapita ko ga to uznemirava po noći. Kum se javi i kaže da ide iz Čačka pa je zakasnio i moli da kod njega prenoći. Arhimandritu Isaiji to bude nešto sumnjivo pa ga ponovo zapita sa kim ide i on mu odgovori da je sam. Tada će mu Isaija reći: "Zaklinjem te, kume, živim Bogom, nemoj me izdati, da ti nije prosto". A kum ga spolja hrabrio kako toga ne može biti, jer su kumovi. Kako je iguman otvorio vrata, tako su ga u isti mah uhvatili iz mraka hajduci i zatražili novac. Arhimandrit Isaija izgovarao se da nema novaca ili da nisu kod njega. No, to mu nije pomoglo. Pritisnut maltretiranjem i batinama, nešto im je dao, a glavni deo, vele, da je čuvao za gredom na tavanu . Ne verujući mu, zlikovci ga izvedu iznad manstira poviše štale, pretresu ga i isprebijaju, a onda ga ubiju i ostave na putu. Kraj samog puta i sad stoji spomenik na kojem je napisano.
"Arhimandrit Isaija: + Ljudije moji što vam sotvorih, vozdaste mi zlaja za blagaja. Na ovom mestu poginu od zlikovaca neumorni trudbenik i starešina manastira Blagoveštenja Arhimandrit Isaija Katanić noću između 1 i 2 februara 1887. godine. - Ovaj spomenik podiže mu Mitrofan Ivančević starešina ovog manastira".
Posle ovog nečuvenog događaja u familiju Isaijinog kuma, izdajnika, kao da je grom udario. Dotle velika, ugledna i poštovana, familija Jovanovića-Munjića naglo se počela rasturati i izumirati. Ljudi su odmahivali glavom i zamišljeno, zgražajući se, govorili: "Prokletstvo!" I zaista, od te nekad divne i jake, a sada uklete, familije posle Drugog svetskog rata ostao je samo jedan siromah sav u rutama, u nekom malom kućerku. Zvali su ga, kao poslednjeg izdanka njegove familije, Munja. Sav je zaudarao na dim sa ognjišta i rakiju, bez koje nije mogao , a sve što je govorio, to je bilo u stihu. Višeg rasta, malo poguren, prosed i neizbrijan, dolazio bi često u Blagoveštenje, eto, koliko da dođe; nešto bi ga vuklo. Da li kao siromašan da dobije u manastiru parče hleba ili zarad nečeg drugog, nije se moglo znati. Činilo se kao da nešto traži, kao da pokušava ne bi li gdegod, ma i posle toliko godina, mogao ugledati arhimandrita Isaiju Katanića u Blagoveštenju. Ili da bar nekako oseti njegov duh, jer je žrtva njegovih predaka, pa želi da izmoli od njega oproštaj i za sebe i za svoju familiju, koje više nema, i da skine prokletstvo.
Pod pritiskom navike za rakijom i tih muka koje je preživljavao, Munja ode u Čačak nekom doktoru Zariću da se pregleda. Doktor, videći njegovu zdravstvenu situaciju, kaže mu: "Munjo, nije dobro, čuvaj se! Ne smeš da jedeš i piješ ni slano, ni kiselo, ni ljuto. Je si li razumeo??" Munja, kako je već navikao da govori u stihu, odgovori mu:"Razumem, gospodine Zariću, kad dođem kući, uzvariću, biće žuta, neće biti ni kisela ni ljuta:" Tako je ubrzo završio svoj život i poslednji Munjić. Čika Obrad, završivši svoje kazivanje, iskašlja se malo, i podignutih veđa uozbiljen mrdnuvši glavom u stranu, uzdahnu i dodade:"Ja (da), eto, pa vidite šta znači kumova izdaja i kletva".
Zbog nedostatka podataka, nismo u prilici da možemo više primera izneti o ovčarskim monasima iz ranijih vremena.
ŽIVOT U MANASTIRU ZA VREME II SVETSKOG RATA I POSLE RATA
Ne bi bilo pravo da propustimo ovu priliku a da ništa ne kažemo kako su blagoveštenjski monasi proveli Drugi svetski rat i vreme odmah posle rata, kada su komunisti ustoličili svoju vlast.
Početkom aprila 1941. godine, kada su Nemci objavili Jugoslaviji rat, vladika Nikolaj, umesto odstupanja iz zemlje, odlazi u Ovčar Banju, u manastir Blagoveštenje, na slavu. Tamo je zatekao mnogo automobila s nekim državnicima i ministrima koji su se povlačili, pa su i Vladiku ubeđivali da odmah napusti zemlju, jer mu Nemci neće oprostiti borbu protiv konkordata i vojnog pakta sa njima. A onda njegov doprinos kod saveznika - Amerikanaca, Engleza i Francuza, bio od ogromnog značaja. Vladika je na sve to oćutao, jer je odgovorio u Žiči, kad mu je od Vlade tih dana ponuđeno da pođu i on i patrijarh u emigraciju, da to neće učiniti.
U to vreme blagoveštenjsko bratstvo sačinjavali su starešina manastira jeromonah Nikolaj Lazović, jeromonah Vasilije Domanović, jeromonah Antonije Đurđević, đakon Kuzman, monah Damjan i dva iskušenika, Hranislav Đokić, sinovac trojičkog igumana Atanasija, i Lazar Zdravković, sinovac jeromonaha Domentijana i jeromonaha Danila, sada arhimandrita u Velikoj Remeti. To je bilo valjano, složno i primerno bratstvo. Prosto ne znate ko je od koga bolji; svi veoma dobri. Veliko je zadovoljstvo bilo provesti jedan trenutak u njihovoj sredini. I taj njihov od Boga blagoslov koji ih je pratio prenosio se i na ostale generacije u tom bratstvu. Na žalost, ta blagoslovena monaška zajednica bila je kratkog veka. Odmah tih dana s početka aprila jeromonah otac Antonije Đurđević mobilisan je kao vojni ratni obveznik, koji je ubrzo dospeo u ropstvo, jer su njegovu jedinicu zarobili Nemci i oterali u zarobljenički logor u Austriji 17. 6. Njemu i još nekima slati su paketi sa hranom za vreme rata iz Studenice, a svakako i iz drugih manastira, samo je pitanje da li su ih primali.
I manastir Blagoveštenje i druge manastire Nemci su, kao i Bugari, pretresali u toku Drugog svetskog rata. Negde u leto 1943. godine Nemci su, pretresajući Blagoveštenje, uhvatili starešinu oca Nikolaja Lazovića, izveli ga dole u Ovčar Banju i pod stražom ga držali dva sata na toplom sunčanom danu sa naredbom da netremice (stalno) gleda u sunce. Posle dva sata, kad više nije mogao izdržati, otac Nikolaj je onesvešćen pao na zemlju. Saznalo se, kao što smo ranije rekli, da ga je optužila Nemcima neka partizanka, učiteljica Slavica iz Rožaca, i još neki partizani. Tako je ovaj divni blagoveštenjski monah i starešina još u Banji mnogo mučen kao "četnički simpatizer", kako je od partizana i optužen, a zatim je odveden u Beograd, na Banjicu. Iz Banjice je uspeo samo jednom da se javi svom bratstvu u Blagoveštenje kratkim pismom, u kojem potresno, bolno i dirljivo pojedinačno pozdravlja svakog sabrata u bratstvu i umoljava ih da se mole Bogu za njega. Dalje se o njemu ništa nije saznalo, sem toliko da je na Banjici mnogo mučen i streljan od nemačkih gestapovaca.
Ustanička struja, koja je pokolebala mnoge 1941. godine, pokrenula je iz Blagoveštenja i mlade monahe Kuzmana i Damjana, zamonašene 1939. godine koji su nestali u onom ratnom, ustaničkom vihoru negde između Ovčara i Kablara, Valjeva i Beograda. Blagoveštenjski iskušenici Hranislav Đokić i Lazar Zdravković zadržali su se jedno vreme u manastiru, zatim je, krajem rata, Hranislav pošao svojoj kući u Bresnicu, gde ga u jesen 1944. godine partizani mobilišu. Posle mesec dana čulo se da je poginuo u Bosni u borbama kod Prozora. Lazar je takođe otišao tada svojima u Vojvodini, igumanu stricu. Posle rata postao je sveštenik, ali je ubrzo umro. U Blagoveštenju je ostao samo jeromonah otac Vasilije Domanović. Njega su jednom prilikom 1944. godine, kad se peške vraćao iz Jelendola, sa parohije za Ovčar Banju, partizani nagnali da pred njihovim džipom trči oko sedam kilometara od Jelendola do Banje. (28) Od toga se toliko premorio da se razboleo i dugo ležao u postelji. Posledica toga bila je da je izgubio normalan glas i govorio tiho da se jedva čuo. To mu je verovatno pomoglo da ga je smrt zatekla tek u 49-oj godini života. Otac Vasilije, bio je retka dobrota i inteligencija. Poreklom je od poznate familije Domanovića u Hercegovini.
Po završetku rata 1945. godine, starešina manastira Vujna iguman Julijan Knežević bude iznenada, za vreme žičkog administratora episkopa Vikentija, premešten u Blagoveštenje. Odmah s njim pređu iz Vujna u Blagoveštenje i tri preostala iskušenika. Prvi je tretiran više kao gost, ali je voljom Božjom bio iskušenik, jer se iznenada odlučio za monašenje. Tako je Raško prizrenska eparhija u njemu docnije imala svog vladiku, a sad i Crkva patrijarha. Zvao se Gojko Stojčević. Druga dva iskušenika su Miloje Toskić, Kruševljanin, i Milisav Radosavljević iz Lelića. Tako je otac Vasilije nenadano stekao svoje novo bratstvo. Imao je i jednu divnu i pobožnu baku koja je radila u kuhinji. Zvala se Milomirka.
Otac Vasilije i otac Julijan služili su u crkvi sveta bogosluženja i opsluživali jelendolsku i dljinsku parohiju. Iskušenici su pevali u crkvi, posluživali i još radili sve druge poslove u manastiru. Gojko je bio bolešljiv i radio je ono što je mogao, a znao je svašta da radi. Pravio je izrezivanjem u drvetu lepe krstove za celivajuću ikonu ili za paraman (monašku shimu), umeo je svašta da popravi u ono posleratno vreme, pa je čak i sat znao da rasklopi i popravi. Obuća se u to vreme nije mogla lako naći, on se nije za to sekirao, već nađe gde bilo par starih cipela, bez đona, sa još dobrim licem, i od toga sa gumom od točka napravi đon i izradi sebi lepe cipele. A ako nema gume, on izradi đon od drveta i potkuje ga. Tako ima za zimu tople cipele. Zbog stalne povišene temperature, koja mu je dosađivala oko dve godine, morao je da leži i miruje, da ne oboli na plućima, za šta tada nije bilo leka. Da bi disciplinovano koristio vreme u postelji, on napravi nalonj sa pokretnom ručicom koju zakači za krevet i tako bi ležeći mogao da čita. Čitao je brzo i mnogo. Imao je čitavu hrpu književnih glasnika odabranih iz manastirske biblioteke, kao i mnogo drugih vrednih knjiga. Ponekad bi nam o pročitanom pričao, ili bismo slobodno vreme koristili da dođemo njemu i čujemo ono što nas interesuje. Gojko je tada bio jedini među nama fakultetski obrazovan čovek. Tako bismo ponekad satima razgovarali s njim o raznim životnim i monaškim problemima, o čemu je znao puno da kaže, iako se još nije odlučio za monaštvo. Imao je dara da lepo i ubedljivo priča.
Negde 1946. dođe u Blagoveštenje jedan milicioner i počne Gojku da priča o Marksu, Engelsu i komunizmu "kao novom otkriću za društveni život i poredak". Gojko mu je tada sve to malo stručnije i veštije od njega i od mnogih tadašnjih marksista počeo da priča, jer je dobro poznavao marksizam. Tada mu je milicioner resko odgovorio: "Pa tebe treba ubiti! Ja vidim da ti to sve bolje znaš od mene, ali nećeš tako da sprovodiš i u život…"
Gojko je umeo veoma duhovito i lepo da se našali ili da nam ispriča po neku anegdotu. Otuda bi mu otac Vasilije, s kojim se on najviše šalio, ponekad u šali rekao: "Ti, Šavle, (29) (Gojko), nalaziš se među nama kao broj među nulama. Pa kao što nule bez broja ne znače ništa, a tek s brojem imaju svoju vrednost, tako i mi kao nule bez tebe nemamo mnogo vrednosti, i tek zajedno s tobom čini nam se da smo obrazovaniji i pametniji. " Ponekad bi znao otac Vasilije da mu kaže i ovako:" Znaš, Šavlino, iako smo mi kao nule, ali nule povećavaju vrednost broju; što više nula, to broj ima veću vrednost:" Jer, svi smo mi tada imali samo četverorazrednu osnovnu školu, izuzev oca Julijana, koji je imao u Dečanima završenu pre rata četverorazrednu monašku školu i dva razreda male mature. Zato smo voleli da Gojka zadržimo što duže sa nama. Posle godinu dana 1946. iskušenik Milivoje upisao se u bogosloviju u manastiru Rakovici. Ja nisam imao te sreće, iako je Gojko pokušao da me upiše, pa sam morao ostati da pomažem u manastiru i da čuvam goveda.
Nova vlast osetila je odmah da mi imamo dobre volove od oko 14 tovara (1400 kgr) i narežu nam taman toliko mesa da predamo. To se zvalo "narez", a za žito se zvalo "otkup". U to vreme koja kuća nema stočne zaprege, ona propada. A ako nemaš da predaš koliko ti je narezano, ideš u zatvor ili ti se vrši popis imovine, pa biraj!
Pored volova imali smo mi u Blagoveštenju i dve krave: "Ružu" i "Milku" i jednu rasnu steonu junicu, lenjeg "Ježa", kao i magarca "Marka". To je bilo "moje stado", kojim sam ja bio zadužen i koje sam izgonio svakog dana na pašu u one strane iznad pruge i tunela do Ilinja.
Jednog lepog letnjeg dana, ne mogu nikad to zaboraviti, isterao ja goveda visoko iznad pruge i nekih lipa visoko ispred tunela, gde sam i bunarić mali iskopao, da u onom čestaru brste, pasu i piju vode. A ja seo na jednu stenu iznad samog tunela, odakle vidim i goveda i celu okolinu. Sedim i čitam neku čitanku o Svetom Savi, gde ima puno i priča iz života Svetog Save i našeg naroda. U tom čitanju nekako sam se dečački zaneo u molitvene svetosavske ideale i duhovna sabiranja, da su me neka mesta do suza ganula. Tako čitajući, ja se nekako prevarim i zaspim.Koliko sam spavao, ne znam, ali najmanje će biti jedan sat. Kad je iznad moje glave leteći prhnulo jato golubova, trgao sam se iz sna i skočio. Trljajući dremovne oči, prva misao mi je bila tako jasna kao da me je neko iz dubine glasom viknuo:"A gde su ti goveda?!" Pogledao sam, ali ni jednog govečeta nema gde sam ih ostavio. Nije bilo vremena za traženje i predomišljanje. Druga misao, isto tako jasna, kao da me neko iz dubine zove, glasila je:"Trk u tunel!" Znao sam da je na svakom drugom mestu bezopasnije nego u tunelu, zato sam za tren strčao, putanjom koju sam poznavao, pravo u tunel. Kad tamo, imam šta videti. Sva goveda izukrštala se preko železničke pruge kao klade i ležeći bezbrižno preživaju, dok ih onaj svež povetarac hladi, a magarac Marko kraj njih stoji, kao da je na straži, i ponekad samo što klimne svojim lepezastim klempavim ušima. Preplašen, počeo sam iz sve snage izbezumljeno vikati na goveda i tući ih prutom koji sam nosio. ali neće ni da se pomaknu iz one duboke hladovine gde nema ni jedne muve, i to ti je. Onda sam morao da ih gađam, gotovo plačući, onim kamenjem sa pruge uz veliku galamu i viku. Tako ih jedva nekako podignem i isteram iz tunela, kad šine počeše da bruje i začu se pisak voza sa suprotne strane kroz tunel od Požege. Tek što sam lenjeg "Ježa" odvojio od pruge na gornju stranu, iza mojih leđa protutnja lokomotiva sa desetak teretnih vagona. Možete li zamisliti kako sam se tad osećao? Gotovo da nikad nisam, posle Bugara u Studenici, tako osetio prst Božji kao tada. Zato sam zablagodario Bogu iz dna duše što je spasao i mene i goveda, a i manastir. Jer, da sam zakasnio još samo jedan minut, bilo bi sve kasno. Tunel bi postao strašna kaspnica, a ja, kud bi?, "ni u manastir ni u svet!" Posle nekoliko dana morali smo se oprostiti od naših dobrih volova i predati ih novim gazdama za "narez".
Otac Antonije se, kao i mnogi drugi, najzad, posle četiri godine robovanja vratioiz Autrije kući živ i zdrav. Vladika ga postavi za starešinu manastira Klisure. Tamo je bio nepune dve godine, pa je premešten u Kovilje iznad Ivanjice. Iako smo bili radvojeni, ipak smo se osećali kao jedno bratstvo, jer je otac Antonije bio dugo sabrat blagoveštenjski. Kod njega je u Klisuri, silom prilika, imao nekoliko meseci utočište i pošteni vujanski starešina i nacionalni radnik otac Antonije (Justin) Stevanović, za kojim je tragala OZNA kao četničkim simpatizerom i članom ravnogorskog odbora, nazivajući ga "izdajnikom i zločincem".
Sledeće 1947. godine, pred polazak u vojsku, naši oci u manastiru rešili da me zamonaše. Gojko kaže: "Milisave, ajde zamonaši se". "A zašto se Vi ne zamonašite, gospon Gojko?" - odgovorih ja. On se pravdao kako se još nije odlučio za monašenje. "E, onda, nemojte ni mene da nagonite i vezujete pre vojske". Kad me je o tome ponovo zapitao, kazao sam mu: "Ajde, vi se zamonašite danas, a ja ću bez razmišljanja sutra". Toliko smo mi cenili i voleli Gojka. I kad sam na jesen otišao u vojsku, mnogo sam se obradovao kad mi je posle dva do tri meseca pisao u Dubrovnik otac Vasilije i kaže:"Mi sad, ovih dana dobismo novog monaha, koji nije više Gojko nego Pavle". Za mene je to bila velika radost, da sam u pismu rekao: "Sad spremajte mantije za mene".
Posle godinu dana celo blagoveštenjsko bratstvo, zajedno sa ocem Antonijem, koji mu je pripadao, došlo je u manastir Raču na Drini, a dotadašnji račanski iguman otac Platon Milojević premešten je u manastir Blagoveštenje. Tamo smo se u Rači svi okupili i živeli zajedno desetinu godina. Iz toga bratstva došao je docnije u Ovčar i otac Geogije Dobrosavljević i postavljen za starešinu manastira Blagoveštenja 1964. godine. Njegovim dolaskom, aktivnim zauzimanjem i domaćinskim rukovođenjem, taj manastir je izuzetno dobro obnovljen, a i danas se sve bolje izgrađuje i obnavlja. Pre dolaska za starešinu u Blagoveštenje oca Georgija, a posle odlaska u Studenicu sinđela oca Platona 1950, u Blagoveštenju jedno vreme bio je starešina otac Danilo Zdravković. Zatim je, do dolaska oca Georgija, Blagoveštenje bilo pod upravom manastira Preobraženja.
________________________________________________________________________

1 - Vuk Stefanović Karadžić, Početak opisanija srpski manastira "Gradac", Ovčarsko-kablarski manastiri, januar-april, Čačak, 1991. str. 15.
2 - Mihailo Valtrović, Glasnik srpskog učenog društva, knj. XLVI. Beograd, 1878, str. 248-249, 251-252.
3 - Vladimir R. Petković, Pregled crkvenih spomenika kroz povesnicu srpskog naroda, Beograd, 1950. str. 27; Svetozar Dušanić i Radomir Nikolić, Ovčarsko-kablarski manastiri, Ovčar Banja, 1978, str. 14.
4 - Ovde, zbog nejasnog teksta različito se čitaju imena igumana čijim je trudom sazidan manastir. Vuk Karadžić, J. Vujić, F. Kanic i još neki čitali su to ime: Nikodim, Vl. Petković i još neki čitaju to ime Nikola, a Svetozar Dušanić, kao i još neki, čitaju to ime Nikifor. Ako su ranije od ostalih zapisali ovaj tekst Vuk, J. vujić i Kanic, pretpostavljamo da je tada bio tekst očuvaniji i da su ga jasnije mogli oni pročitati.
5 - U ovom drugom zapisu postoji greška. Jer, po biblijskom računanju vremena od 7143, ne može po novom računanju od hrista biti jednako 1632. već 1635. godina.
6 - Đurđe Bošković, Ivan Zdravković, Milutin Garašanin i Jovn Kovačević, Spomenici kulture u ovčarsko-kablarskoj klisuri. ("Gradac", Ovčarsko-kablarski manastiri, januar-april, Čačak, 1991. str. 72.
7 - Milka Čanak Medić, Blagoveštenje pod Kablarom, "Gradac" , Ovčarsko-kablarski manastiri, januar-april, Čačak , 1991, str. 88-89
8 - Po narodnom verovanju, ova se ikona poštuje kao čudotvorna
9 - Republički zavod za zaštitu spomenika kulture, Beograd, Narodni muzej, Beograd, Ikonostas crkve manastira Blagoveštenja pod Kablarom; Radomir Stanić, Dva podviga u "vremena trudna i nužna", Beograd, 1945, str. 5; Svetlana Pejić i Blagota Pešić, Blagoveštenski ikonostasi, Beograd, 1994, str. 15.
10 - Ovo je jasan primer kako ne treba iz crkava uzimati stare predmete i dragocenosti i gomilati ih radi rekonstrukcije i konzervacije po muzejima i zavodima, već jednu po jednu stvar uzimati, popravljati i na svoje mesto vratiti.
11 - Ikonostas crkve manastira Blagoveštenja pod Kablarom, Milorad Medić, Rekonstrukcija ikonostasa, Beograd, 1994. str. 20-23.
12 - Republički zavod za zaštitu spomenika kulture, Beograd, Narodni muzej Beograd, Ikonostas crkve manastira Blagoveštenja pod Kablarom, Jevta Jevtović, Beograd, 1994, str. 4; Isto delo, Svetlana Pejić i Blagota Pešić, Blagoveštenjski ikonostasi, str. 13-14; Isto delo, Radomir Stanić, Dva podviga u vremena trudna i nužna, str. 5-7.
13 - Dragomir Popović, Prepisivčka delatnost ovčarsko-kablarskih manastira, Gradac, Čačak, 1991, str. 116-117
14 - Navedeno delo, str. 17
15 - Lj. Stojanović, Stari srpski zapisi i natpisi, Beograd, 1920. knj.I, str. 190; Dragomir S. Popović, Prepisivačka delatnost ovčarsko-kablarskih manastira, Gradac, Čačak, 1991, str. 116-117
16 - Protojerej Milivoje Maričić, Crkva Stracimira, brata Nemanjina, u Čačku, Manastiri Srpske svete gore i ostali manastiri eparhije žičke, Čačak, 1973, str. 61; Svetozar Dušanić i Radomir Nikolić, Ovčarsko-kablarski manastiri, Ovčar Banja, 1978, str. 21.
17 - Protojerej Milivoje Maričić, navedeno delo, Čačak, 1973, str. 61; Svetozar Dušanić i Radomir Nikolić, Ovčarsko-kablarski manastiri, Ovčar Banja, 1978, str. 21.
18 - Svetozar Dušanić i Radomir Nikolić, navedeno delo, Ovčar Banja, 1978, str. 20-21.
19 - Rukopisna knjiga Svetog Jefrema Sirina (zapis 752). Prepisano iz manastirskog letopisa u Blagoveštenju u vreme igumana Georgija Trepčanca.
20 - Isto
21 - Letopis man. Blagoveštenja. Podatak preuzet iz "Politike" od 7. marta 1978. godine.
22 - Milisav Protić, Sretenje u Trojici, Gradac, Čačak, 1991., str. 66-67.
23 - Joakim Vujić, Ovčarsko-kablarski manastiri, Gradac, Čačak, 1991, str. 26
24 - F. Kanic, Ovčarsko-kablarski manastiri, Gradac, Čačak, 1991. str. 29.
25 - U manastriskim dokumentima danas piše da je M. Blagoveštenje imao do 1946. godine 260 hektara ukupno imanja (igum. Georgije)
26 - dr Milomir i B. Glišić, Manastir Vujan, 1994, str. 76
27 - dr Lj. Durković, Episkop žički Sava Dečanac i njegov pregled žičke eparhije (1892-1896), Kraljevo , 1989, str.56-57
28 - Ljutomir (Ljutica) Gavro iz Jelendola, kao svedok tog događaja, tvrdi da je gledao ispred svoje kuće sa terase kad su partizani terali ispred džipa jeromonaha oca Vasilija Domanovića da trči od Ovčar Banje kroz Jelendol prema Požegi. Od Ovčar Banje do Požega je 16 kilometara. (Zabeležio u Letopisu blagoveštenjskom iguman Georgije Dobrosavljević)
29 - Gojko je sa oduševljenjem često govorio o ap. Pavlu i njegovim poslanicama, i izgleda da mu se još tada to ime sviđalo ako se zamonaši. Zato mu je otac Vasilije, koji ga je mnogo cenio i voleo, izdevao u šali imena: Šavle, Pavle i sl.
http://www.manastir-lepavina.htnet.hr/ovcarskiman11.html

Нема коментара:

Постави коментар

Читаоци

Основни подаци о мени

11000 Beograd,Marka Oreškovića 38, artpress@ptt.rs žiro račun 355-0003200199249-79 PIB 107765521 http://art-press.blogspot.com/