среда, 17. јун 2009.

Grobovi

оснивач Српске цркве и њен први архиепископ, Свети Сава је пренет из Трнова и положен у манастир Милешеву, где неће бити сахрањен ниједан архијереј у редовним приликама, јер је то владарска задужбина. Архиепископ Јоаникије (1272-1276; 1279), пошто је после државног удара (1276) напустио трон, биће сахрањен у манастиру Сопоћанима, задужбини његовог добротвора, краља Уроша I (1243-1276; 1277). Архиепископ Јевстатије I (1279-1286) припремио је за себе гроб у средишту архиепископије, манастиру Жичи, иако он по плану својих оснивача није предвиђен за сахрањивање. Још од Светог Саве, намера је да се на жичком метоху у Пећи подигне храм Светих Апостола, где ће бити сахрањен највећи број поглавара. 

Патријарх Арсеније Чарнојевић је након смрти у Бечу пренет и сахрањен у манастир Крушедол који за области северно од Саве има у том погледу значај Немањине Студенице јер ту су гробови свете куће Бранковића као јединих изданака последње владарске породице и оснивача овог манастира. Патријарх је положен у гроб Владике Максима. На путу од Сент Андреје, као првог црквеног центра, до установљења Карловачке Митрополије, обавезно се „пролази“ кроз манастир Крушедол. Ту се склањао и патријарх после побуне (1703), одржавани сабори, а потом сахрањивани поглавари. Током преноса од Беча до Крушедола, Патријархово тело прошло је и кроз Сент Андреју.

За време боравка у Бечу по црквеним-народним пословима ту је умро и патријархов наследник Исаије Ђаковић. И он је сахрањен у манастиру Крушедолу. Нагла и неочекивана смрт у престоници прва два поглавара Карловачке Митрополије није могла протећи незапажено и не дати повода различитим тумачењима и слутњама.

То је био разлог да се приликом избора Софронија Подгоричанина (1710/11) за карловачког митрополита на Сабору у манастиру Крушедолу изборни народно-црквени сабор обрати цару са молбом да од новоизабраног митрополита не тражи долазак у Беч ради потврде под изговором великих путних трошкова и због тога што се то не противи привилегијама које не предвиђају лични одлазак новоизабраног митрополита владару ради потврде“. Иначе, Софроније је на трону остао само две године. Умро је млад у 43. години и први је поглавар који је умро и сахрањен у Сремским Карловцима.

Стефан Метохијац

Администратор Карловачке Митрополије, Стефан Метохијац је умро у Карловцима. „Неразумљиво је зашто је мртво тело Стефана Метохијца из Карловаца пренесено у манастир Велику Ремету и тамо сахрањено, а не у његову ранију званичну епископску резиденцију, манастиру Врдник или у манастиру Крушедол, где су већ биле сахрањене прве црквене старешине, патријарх Арсеније и митрополит Исаије Ђаковић“.

Већ наследник Софронија Подгоричанина Викентије Поповић-Хаџилавић још увек одржава везу Карловаца, где је умро, и манастира Крушедола, где је сахрањен. У манастиру Крушедол је накнадно „положен“ и следећи Карловачки Митрополит, овде већ често поменути Мојсије Петровић, пошто је после смрти у Београду ту био и сахрањен, а онда је по свршетку аустријско-турског рата (1739) пренет у Крушедол.

У Београду умире и наследник Митрополита Мојсија, Вићентије Јовановић (1731-1737) и ту је и сахрањен. Тек 1749. пренет је у манастир Раковац.

Јерарсима сахрањеним у славном манастиру Крушедолу прибројан је и патријарх Арсеније ИВ Шакабента, који умире у Карловцима 1748.

Карловачког Митрополита Исаију Антоновића (1748/9) са Патријархом Арсенијем и Митрополитом Исаијом Ђаковићем везује то што само после неколико месеци столовања умире у Бечу али за разлику од њих сахрањен је у катедралној цркви Св. великомученика Димитрија у Будиму, вероватно стога што је ту био и рођен, појава која у понашању црквених личности чини изузетак.

Значајан и заслужни Павле Ненадовић (1749/68) умире у седишту митрополије и сахрањен је у Саборној цркви која је његова задужбина „погребен... в созданом от него соборном храмје свјатаго оца Николаја 1768-го љета“.

Јован Георгијевић (1769/73) умире у седишту митрополије Карловцима, али је прибројан оним који су своје почивалиште добили у манастиру Крушедолу, и поред личне жеље да буде сахрањен у Гргетегу.

Викентије Јовановић - Видак (1773-1780) умире на патријарашком имању у Даљу где је још у време патријарха Арсенија Чарнојевића планирано установљење седишта будуће црквене организације. Митрополит Викентије је ту и сахрањен у храму св. великомученика Димитрија.

Мојсије Путник

Митрополит Мојсије Путник (1781-1790) је једини од поглавара Карловачке Митрополије сахрањен у Сент Андреји на средини Саборне светоуспењске цркве. Пре доласка на чело Карловачке митрополије, управљао је бачком, а потом и темишварском епархијом, као првом по угледу иза карловачког митрополита. То је један од ретких архијереја који је завршио Кијевску духовну академију, али при устројењу своје школе у Темишвару, опредељује се за западни начин устројства. И он, као и Патријарх Арсеније, митрополити Исаије Ђаковић и Исаије Антоновић, умире у Бечу. И његова смрт дешава се онда кад је требало решавати важна питања српског народа као што је узакоњење српских народних привилегија, учешће Срба у грађанским правима као и дозвола за сазив црквено-народних сабора. Уз то, тад је у току и последњи аустријско-турски рат. Срби јужно од Саве тад су у рат ушли као савезници Аустрије, са великим очекивањима, и поднели огромне жртве, како људске, тако и материјалне. Тад је разорено много храмова. Митрополит је био неми сведок и није могао да помогне својим сународницима који му се обраћају за помоћ, бар саветом. У тој години је и умро. Опело у Сент Андреји служио је тадашњи будимски Епископ Стефан Стратимировић, као „домаћин“ скупа, кад се није знало да ће он бити и наследник почившег Митрополита Путника. 

Три наследника Митрополита Павла Ненадовића су сахрањена ван Сремских Карловаца, а онда је у његовој задужбини, саборном храму у Карловцима, сахрањен је још један велики поглавар Карловачке Митрополије, Стефан Стратимировић (1790-1836). Иако нису живели у исто време на учвршћењу положаја српског народа, радили су на исти начин одлучно као да су били најближи сарадници. Спојило их је и заједничко почивалиште. Четири године касније ту се нашао и Стефан Станковић (1737-1741) а потом и први Патријарх Јосиф Рајачић (1842-1861). То се може рећи и за другог карловачког Патријарха Самуила Маширевића (1864-1870).

Патријарх Прокопије Ивачковић (1874-1879; 1881) није могао умрети у седишту митрополије, Карловцима, јер се повукао са трона који није попуњаван до његове смрти. Умро је у Белој Цркви а затим је пренет у Карловце и сахрањен у Саборној Цркви, где је највећи број јерараха Карловачке митрополије. Ту се нашао и његов наследник Герман Анђелић (1882-1888).

Не изненађује што велики градитељ и човек који је дао савремени изглед Сремским Карловцима на размеђу 19. и 20. века патријарх Георгије Бранковић гради и храм где ће бити сахрањен. То је Горња црква св. Ваведења у Сремским Карловцима. Поред њега, добиће ту свој покој и последњи поглавар Карловачке Митрополије, мученички пострадали Патријарх Лукијан Богдановић (1908-1913), чија је смрт наговестила године тешких и крвавих расплета касније названих Први светски рат.

Нема коментара:

Постави коментар

Читаоци

Основни подаци о мени

11000 Beograd,Marka Oreškovića 38, artpress@ptt.rs žiro račun 355-0003200199249-79 PIB 107765521 http://art-press.blogspot.com/