недеља, 19. јул 2009.

Српски живопис

Под српским живописом се подразумевају живописи настали у сакралним објактима српске цркве од настаријих времена до модерних дана. Термин је буквални превод грчке речи зоографики (грч.ζωγραφικη; зоо — животиња и графики — слика). У средњовековној Србији је овај назив ретко коришћен, a користио се да означи сликање уопште, пресликавање и осликавање цркава. Уобичајни средњовековни називи за зидно сликарство били су: светими образи украситипописати и пописанијестенописаније,украсити образом писанијаписаније и подписаније.

Утицаји и распрострањеност

Окренутост српске културе према Византији, a нарочито од времена Стефана Немање и светог Саве, јасно се одражава на ликовним представама у српским храмовима. У раној српској уметности из 11. и 12. века осећају се напоредо и западни и источни утицаји. Од краја 12. века српски живопис је под снажним утицајем византијске уметности. Присутност западних утицаја биће ограничена на подручје јадранске обале и њеног непосредног залеђа. У унутрашњости земље оно ће бити присутно у мањој мери у архитектури и примењеној уметности. На византијску оријентацију српских животописаца неће утицати ни превирања у вези са Лионском и Фирентинском унијом, нити догађаји око пада Цариграда 1453. године, па ни пад српских земаља под турску власт. Све до касног 17. века повремено и у следећем столећу основни тематски и иконографски програм у живописању српских цркава није се битније мењао.

Простор на коме је негован српски живопис знатно се мењао током историје. У средњем веку он је био негован на простору између Саве и Дунава на северу, и Епира и Тесалије на југу да би се у касније проширио до Велебита на западу, Будима на северу и Самокова на истоку. Српској уметности припадају и дела настала у удаљеним српским монашким заједницама као што је Хиландар на Светој гори.

Ктитори

Током 12. и 13. века наручиоци живописа су готово искључиво припадали владарској породици Немањића, чиме су изградња и осликавање цркава била поверена често најбољим доступним мајсторима. Високи уметнички домети биће заступљени у владарским задужбинама све до пропасти српске средњовековне државе. У каснијем периоду све већу улогу у ктиторској делатности је заузимала властела. Задужбине истакнутих властелина као што су Псача, Лесново и Каленић нимало нису заостајале за владарским. Поред припадника владарског рода и властеле, значајну улогу и финансирању живописања имали су и црквени великодостојници. Након пропасти српске средњовековне државе они ће у овоме преузети главну улогу. О живописању храмова старали су се и људи из нижих сталежа, манастирска братства, становници градова и др.

Сликари

Средњовековни сликари нису потписивали своја дела.1 Проучавањем стилских карактеристика и писаних извора, научници су дошли до извесних сазнања и о сликарима. Судећи према Ђурђевим ступовима, Немањине задужбине су осликавали грчки сликари. Свети Сава је ангажовао уметнике из Цариграда и Солуна. Сигурно је да је сликар студеничких фресака које потичу из 1208—1209. био пореклом Грк. Грци су били и сликари фресака у Жичи, Милешеви, Сопоћанима, а утврђено је да су Михаило и Евтихије, сликари који су радили у најзначајнијим задужбинама краља Милутина, били пореклом из Солуна. Грчки сликари биће присутни у српској уметности све до почетка 15. века када њихово учешће у живописању српских цркава нагло опада. Сигурно је било и домаћих уметника, али су нам нека од њихових имена сачувана тек од друге половине 14. века. Велики градови као што су Охрид, Призрен, Скопље или Костур имали су своје сликарске радионице. У доба турске власти на територији српских земаља живописом су се бавили готово искључиво Срби.

Техника

У српском зидном сликарству преовлађивала је техника фреске. Остале технике као на пример мозаик нису биле заступљене. Да би се постигао визуелни ефекат који је био карактеристичан за мозаик, сликари су користили златну позадину на којој је била опонашана ова техника (примери постоје у Сопоћанима, Градцу, итд).

Језик на натписима

Језик коришћен на натписима живописа није зависио од порекла сликара и места где је дело настало, већ од воље наручиоца. Пре проглашења аутокефалности Српске цркве натписи на фрескама су били искључиво на грчком језику. После 1220. користи се српски језик. Српски језик ће се у наредном периоду користити паралелно са грчким а у неким областима, нарочито на територији некадашње Охридске архиепископије преовлађавао је грчки. Од 16. века преовлађивао је српски језик. Натписи на фрескама значајни су и за изучаваоце српске историје. Тако натпис на фресци у манастиру Лесново на којој је приказан Јован Оливер даје значајне податке о титулама које је овај властелин носио у различито време, па самим тим омогућава да се реконструише феудална хијерархија у Србији у доба кад је он живео, о чему други извори не дају много података.

Теме

У главним принципима, схватањима, иконографији, програму и естетици, живопис у српским црквама пратио је византијски. Ипак, биле су заступљене и локалне теме, пре свега везане за историју. Тај локални елеменат је показивао допринос одређене средине или личности у учвршћивању и јачању цркве. Најчешће су у питању ктиторске композиције са представом личности (често са породицом) која је заслужна за подизање цркве. Приказани су такође владари, њихови сабори, високи црквени достојанственици, слике сахрана лаика, епископа и слично. Приказивани су такође и циклуси слика српских светитеља или њихове појединачне представе, нарочито свeти Симеон и свети Сава. Поједине теме карактеристичне су само за српски живопис као што је лоза Немањића.

Развој

Развој српског живописа зависио је од идеолошко-политичких прилика у српским земљама, црквених прилика, појава у византијској уметности, али и од личних способности и афинитета сликара. У појединим раздобљима развој живописа текао је упоредо за развојем иконописа и минијатуре.

У 11. веку живопис је био под утицајем Византије, али и под утицајем романичког сликарства. Овакве тенденције приметне су у цркви светoг Михаила у Стону из око 1070. године. У време првих Немањића наступио је преокрет у оријентацији српске уметности. Фреске у Ђурђевим ступовима показују потпуни заокрет према Византији. Свети Сава је у Србију доводио најбоље уметнике из Солуна и Цариграда који су радили у Студеници, Жичи и Милешеви. Тада су постављени високи естетски критеријуми у српској уметности. Нареднa генерација Немањића поштоваће естетске идеале које је Сава поставио: Урош I у Сопоћанима и Стефан Вукановић у Морачи. Нешто традиционалнији животопис приметан је у цркви Светих апостола у Пећи, задужбини архиепископа Арсенија.

Крајем 13. века није било оваквих сјајних остварења, што се доводи у везу са поремећајем односа између Србије и Византије. У првим деценијама наредног столећа, за време владавине краља Милутина, у многим храмовима ће се појавити живописи (Грачаница, Хиландар, Нагоричино, Краљева црква у Студеници, Богородица Љевишка у Призрену) који неће ни по чему заостајати за оним који се у то време неговао у најзначајнијим византијским уметничким центрима. Најзначајнија живописна остварења у православном свету четврте и пете деценије 14. века настала су управо у Србији. У питању су фреске манастира Дечани. Овде су приметни све елементи живописа који се неговао у Србији краља и цара Душана. Пошто најзначајнија Душанова задужбина — манастир Светих арханђела крај Призрена — није сачуван, историчари уметности претпостављају да је слика о српској уметности овога времена непотпуна. Уметност из времена краја српског царства и владавине краља Марка обележавају нова стремљења, нова решења и уметнички израз високог домета. Фрескопис у држави кнеза Лазара и његовог наследника деспота Стефана обележавају многе нове појаве и допадљивији израз у односу на живопис настао у време Немањића. Живопис у њиховим задужбинама Раваници, Ресави или Каленићу може се по ументичким дометима поредити са ремек-делима насталим у то време у Мистри и Русији.

Читав век након пада српске средњовековне државе живопис ће бити израђиван само спорадично и квалитетом ће далеко заостајати у односу на животопис из ранијег периода. Обнова Пећке патријаршије 1557. даће нови снажни подстицај за живописање. У најзначајнијим српским манастирима Пећи (1565), Студеници (1568), Грачаници (1570) радиће изузетни сликари какви су били Лонгин и нешто касније Јован (у 17. веку). Током два века живописано је стотине храмова, а дела настала у њима су различите уметничке вредности. Општа одлика живописа из времна турске власти је чврсто везивање за средњовековне узоре. То је била својеврсна одбрана од нових тенденција које су на Балкану биле заступљене нарочито међу представницима итало-критске школе, страних српској уметничкој традицији. Овим се објашњава малобројност грчких сликара међу живописцима српских цркава у том периоду. Малобројни живописи израђени у 18. веку такође показују чврсту везаност за традиционалне узоре (Бођани (1737), Раваница (1721), Драча (1735), Српски Ковин из 1771). Сликари са југа Балкана и из Баната унели су у српски живопис елементе своје епохе као и нека решења преузета из западне уметности. У 18. веку живопис је био у опадању као и током читавог 19. века. Понекад је сведен само на орнаментику, док иконостаси преузимају сликани програм. Јужно од Саве и Дунава живописци су углавном приучени зографи, док се на северу овог посла прихватају и високо образовани академски сликари као што су Димитрије Аврамовић, Павле Симић, Никола Алексић и други.

Цркве подизане у 20. веку ретко су биле живописане. Извођење зидних слика у различитим техникама поверавано је професионалним сликарима. Ови уметници немају приликом живописања високе уметничке циљеве већ као основа за њихов рад служе копије средњовековних фресака и икона. Уношењем модерних тежњи у живопис српских цркава добијана су уметнички вредна остварења као што су дела сликара из уметничког друштва Зограф 30-их година 20. века, али и озбиљни промашаји код којих је негирана основна концепција православне уметности.

Погледајте и…

Напомене

Литература

  • С. Радојчић, Старо српско сликарство, Београд 1966.
  • В. Ј. Ђурић—Г. Бабић-Ђорђевић, Српска уметност у средњем веку I-II, Београд 1997.

Нема коментара:

Постави коментар

Читаоци

Основни подаци о мени

11000 Beograd,Marka Oreškovića 38, artpress@ptt.rs žiro račun 355-0003200199249-79 PIB 107765521 http://art-press.blogspot.com/