Прве вести о нарушеном здрављу патријарха Варнаве, запажа Ђурић, обелодањене су 3. августа 1930. године. Од тада ће српски духовни поглавар често посећивати бање и санаторијуме ради лечења и опоравка. Патријарх Гаврило (Дожић) написао је у својим мемоарима да му се Варнава почетком 1937. године жалио на болове у стомаку. Спасовдан, градска слава Београда, прошла је те године без његовог предвођења литије. Првих дана јуна Варнавино здравље се опасно погоршало. Конзилијум лекара бринуо се о њему, а СПЦ је билтеном обавештавала јавност о свим променама. Упркос томе, по народу се раширила прича да је Варнава отрован, иако је озбиљних здравствених проблема са желуцем и бубрезима имао и пре. Крајем јуна он више није могао да узима храну. Из Беча су стигли специјалисти како би пратили његову болест. Градом су кружиле гласине да га је чашом воде отровала нека жена на железничкој станици у Сремским Карловцима или су га отровали католици зато што их је ометао код конкордата.
Ванредни Сабор СПЦ састао се 25. јуна/8. јула, у Саборној цркви је одржано молепствије за Варнавино оздрављење. Ђурић цитира један закључак Сабора донет на основу онога што су лекари истражили.
„Резултати досадашњих испитивања узрока болести своде се на факат, да је патријарх уистину отрован, како се у нашој јавности стално говори. На који начин се десило то тровање, не зна се тачно“, закључио је Сабор (стр. 194).
У здравственом билтену од 22. јула остало је забележено да је код патријарха напредовало и запаљење плућа, уз изражену срчану слабост и још неке проблеме. Следећег дана око 14 часова почело је умирање патријарха Варнаве, да би у ноћи 23/24. јула 1937. године он и преминуо после 55 дана проведених у болесничком кревету. Лекарска комисија је званично саопштила да је Варнава умро од туберкулозе. Стојадиновић је одбацио сваку помисао да је Варнава могао бити отрован уз сагласност Владе, а могуће тровање везивао је искључиво за период Варнавине болести. У том смислу помиње две верзије. Једна је да су то урадила два руска емигранта - од којих је један био Варнавин кувар - који су несталипосле патријархове смрти. Ту причу је Стојадиновић чуо од свештеника Љубомира Шћепановића који је надзирао економске послове за патријарха. Према другој верзији, тровање је извео Бошко Богдановић, иначе Варнавино кумче и саветник, који је на ту причу гледао као на пакосну измишљотину својих противника.
Пре сахране Варнавино тело било је изложено у Саборној цркви. Почасну стражу држали су наоружани четници, а на поклоњење је дошао и кнез Павле који се због тога вратио из Словеније. Архијереји су одбили Владин предлог да се сахрана обави о државном трошку. Свим министрима забрањено је да дођу на сахрану. Погребу је, иначе, присуствовало више десетина хиљада људи. Од страних дипломата био је само немачки амбасадор. Патријарх Варнава сахрањен је 16/29. јула у малој цркви Светог Саве на Врачару, коју је тестаментом одредио за место свог починка док се не подигне светосавски спомен-храм.
Приказ књиге: Вељко Ђурић Мишина: Варнава, патријарх српски, Епархија сремска/Парохија Храма Светог Саве у Београду, Београд 2009. среда, 29. јул 2009.
Нема коментара:
Постави коментар